Шампиони

АЛЕКСАНДАР ШОШТАР, ЖИВА ЛЕГЕНДА СРПСКОГ ВАТЕРПОЛА И ПРЕДСЕДНИК СПОРТСКОГ САВЕЗА СРБИЈЕ
У сусрет бољим временима
Систем вредности је основа друштва. Будемо ли дозволили да се он потпуно уруши, и ми ћемо се као народ урушити са њим. Морамо поново да научимо да постоје границе испод којих се не иде. Не могу рећи да смо малодушни. Да јесмо, да немамо то нешто у себи, после свега што нам се дешавало нас данас не би ни било. Јесте, некада је било лакше васпитати и усмерити децу, јер су се укупне друштвене прилике поклапале са оним што се учило у породици. Данас су већа искушења, веће могућности да се залута, па су и одговорности друкчије

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Током каријере освојио је готово све што се могло освојити. Овенчан титулама и медаљама, остао је уписан међу највећим асовима српског спорта, а као ватерполо голман још увек је параметар успешности. Упоредо са златном каријером, имао је времена да заврши Машински факултет, да стекне и развије своју породицу и да коначно остане у спорту, како би богатим искуством помогао да се превазиђу тешка времена, која више прете, него што обећавају. Александар Шоштар, у сваком погледу остварени човек, зна шта су темељи његових животних подвига.
– Оно што понесемо из свог дома је основ свега што чинимо у животу. Какав ћемо однос имати према школовању, послу, другим људима, више или мање битним стварима у животу, све је то производ онога што смо стекли у својој породици. Наравно, на то се надовезују околности које нас сустижу током одрастања. Ватерполом сам почео да се бавим у „Партизану” 1975. Памтим да је пресудан утицај на мене и читаву моју генерацију имао тренер Александар Максимовић, који нам је усађивао снажну вољу и будио све већу жељу да истрајемо. Уз њега морам да поменем и оца југословенског ватерпола Влаха Орлића, чији је допринос сазревању многих генерација немерљив. Дакле, када имате добар темељ у  породици, када томе додате добре односе на месту на којем нешто радите, а при том имате довољно талента, онда су испуњени главни услови да остварите одличне резултате.
Очигледно је да је у животу умео да постави јасне циљеве.
– Имам довољно разлога да себе сматрам оствареним човеком. Веома сам задовољан својом играчком каријером, задовољан сам и оним што сам остварио после ње, а с обзиром да сам још увек у активним годинама, сматрам да могу још много тога да постигнем. Жеља ми је да допринесем томе да неке нове генерације, које стасавају пред нашим очима, добију прилику какву смо добили ми када смо били деца. Мислим да то мора да буде циљ сваког од нас. Тек уколико будемо успели да то остваримо, имаћемо право да своју мисију сматрамо оствареном.
Да ли је време у којем је стасавао пружало бољу прилику амбициозним дечацима него што је случај са данашњим?
– Времена су се веома променила и комплетно друштвено окружење, не само у Србији, већ и у читавом свету. Чини ми се да је данас теже доћи до изражаја. Деца су изложена много већим искушењима него што смо били ми, једноставно зато што имају много више могућности да бирају чиме ће се бавити, па и да залутају. Уместо да се усредсреде на мањи број прилика, њима се данас пажња расипа на разне стране и тешко им је да се одлуче. Зато сматрам да су данашња деца која се могу похвалити успехом у спорту или нечем другом заслужила утолико веће признање.

ЗА САГЛАСЈЕ ПОРОДИЦЕ И ДРУШТВА

Пред каквим се изазовима налази данашње родитељство?
– Родитељство увек треба да буде исто, мењају се само друштвене околности. Моји родитељи – мајка која је била стоматолог и отац војни музичар – имали су озбиљне дневне обавезе. Ипак, трудили су се да не запоставе породицу. Чини ми се, међутим, да им је било лакше да се баве мноме зато што су укупне друштвене прилике биле подударне са оним што сам учио у породици. Данас се брже живи и сваки родитељ, да би својој породици приуштио услове за нормалан живот, много теже стиже да испуни друге своје обавезе. Осим тога, и они морају да се боре са много тога што је привлачно а можда штетно за њихову децу, са чиме се наши родитељи нису суочавали. Бити родитељ, никада није било лако, а данас је још теже.
Шта сте афирмисали у животу своје деце?
– Увек сам им указивао на то да ништа не може да се оствари без рада. Чиме год да се баве, озбиљан рад је законитост на путу ка неком иоле значајном резултату. Друга ствар је свест о томе да у правом човеку мора да постоји истинољубље, које ће помоћи да се утврди шта је добро, а шта није. Мислим да сам на неки свој начин успео да им помогнем да утврде систем вредности који не одступа од тих основа.
Од чега сте покушавали да их заштитите?
– Пре свега од неправде, којој смо, по неким неписаним животним правилима, увек изложени. Уз неправду углавном иде и неистина, а ја мислим да се искреношћу много тога може савладати. Зато сам и инсистирао да моје ћерке стекну прави однос према томе, да буду искрене о чему год да се ради, јер ако тога нема, онда нема ни правог решења за било какав изазов.
Постоји уверење међу многим родитељима да данашњи спорт није доступан деци као што је некада био?
– Мислим да није тако. Тачно је да се у новонасталим околностима и клубови понашају тржишно, наплаћујући чланарине, али они не би могли да опстану без тога. Битно је да се дете бави било којим спортом, без предумишљаја, због сопственог здравља и здравог одрастања. Немојте тражити у детету од једанаест  година шампиона, јер у том узрасту оно то не може да покаже. Ако се испостави да дете има талента, жели да настави бављење спортом и коначно има услове за то, онда је пред њим реална спортска каријера. Међутим, мали број деце на крају остане у спорту и то је нормално. Не треба због тога кривити опште услове или беспарицу. Важно је да нам се деца баве спортом због општег здравља, а да ли ће и колико њих израсти у шампионе, зависи у највећој мери од њиховог талента, спремности на одрицања, подршке породице и напокон од друштва, које мора да фаворизује перспективну децу у свим областима.

ЧЕКАЈУЋИ ОПОРАВАК СИСТЕМА

Куда се креће српски спорт?
– Врхунски спорт се креће добрим путем, о чему сведоче медаље освојене на многим великим такмичењима. Стратегија се уводи у законске оквире (прошле године донесен је нови Закон о спорту). Постоји добар пут, добра стратегија, ваљана сарадња државе са спортским савезима. У том ланцу изузетан значај имају и локалне самоуправе, које треба да препознају шта желе и шта могу да подрже у домену спорта. Без тога нема напретка. Има средина где то одлично функционише. Нажалост, има и оних где то није случај, због личних или неких других разлога. У професионалном спорту, говоримо пре свега о фудбалу и донекле кошарци. Ти спортови, пре свега фудбал, својеврсна су индустрија која функционише на свој начин, са чиме остали спортови не могу да се пореде, нити се могу назвати професионалним, не само код нас, већ и у свету. Неопходно је неке ствари дефинисати да би се разјасниле до краја.
Како сачувати клубове, који су оптерећени великим дуговима и беспарицом?
– То је заиста велики проблем и тражи адекватно решење. Међутим, финансијски проблеми су потресају све сегменте нашег друштва. Када привреда посрће, онда се то осети и у спорту, култури, уметности. Да је којим случајем привреда поштеђена кризе, која иначе потреса читав свет, било би више новца у сваком слоју друштва. Наши клубови, расадници талената, заиста се суочавају са великим тешкоћама и заједно са свима нама чекају опоравак читавог система. Многи више немају стрпљења, али једино што систем може да уради је да покуша да утиче на локалне самоуправе и на њихов однос према клубовима. Да се решавају проблеми који се могу решити на том нивоу.
Како из перспективе успешног спортисте изгледа слика нашег друштва?
– Чини ми се да постајемо истрошени. Не могу рећи да смо малодушни, јер да јесмо, после свега што нам се дешавало, не би дошли до нивоа на којем јесмо. Да немамо то нешто у себи, вероватно не бисмо ни дочекали данашњи дан. У нама још увек постоји снажан мотив, жеља да будемо бољи, да се надмећемо, па смо због тога у спорту толико запажени. Међутим, то се, изложено дуготрајним недаћама, троши. Верујем, ипак, да идемо у сусрет бољим временима, када ће бреме тешкоћа пасти са нас и када ћемо моћи да, као растерећен народ, покажемо колико смо талентовани и амбициозни.
Шта учинити да не дозволимо урушавање општег вредносног система?
– Систем вредности је основа друштва. Будемо ли дозволили да се он потпуно уруши, и ми ћемо се као целина урушити са њим. Времена се мењају и намећу неке друге моделе понашања, међутим, морамо да научимо да постоје границе испод којих се не иде. Неопходно је да пронађемо макар пет основних ствари око којих ћемо се сложити и бити спремни да их заједнички заступамо. Ми у спорту знамо шта је систем вредности, јер смо пролазили кроз сталне провере. Знамо како се заиста постаје најбољи. Тај рецепт био би спасоносан за читаво друштво, јер онда не бисмо губили људе и њихове идеје вредне пажње, и не бисмо били жртва простаклука и најнижих порива. Таквим људима је данас много теже, а теже је и онима који би требало да их препознају.

***

Усмеравање
– Не мислим да данашњим генерацијама недостаје срчаност или борбеност – каже Александар Шоштар. – Једино је питање колико успевају да се фокусирају на одређене ствари, при том битне. Зато је наша обавеза утолико већа да их усмеримо на праву страну, онако како су и нас усмеравали. Као и у многим другим ситуацијама, поставља се питање како из њих извући оно што је најбоље.

***

Па докле издржимо
– Српски спорт иде добрим путем, иако многе ствари мора да се побољшају. Морамо да будемо свесни да није случајан онолики број медаља на Олимпијади у Рију. То је било само реална последица дужег системског рада. Мислим да ће српски спорт наставити да се развија и да ћемо имати континуитет освајања медаља на свим великим такмичењима. Што се тиче самог ватерпола, мислим да ћемо се задржати у борби за сам врх, али, уколико се нешто не промени у односу локалних самоуправа према клубовима, постоји реалан ризик да останемо без талената. Искрено, то ме плаши. Ту смо да се боримо, па докле издржимо.